12. ЈУНИ

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ОНУФРИЈА ВЕЛИКОГ

              РЕПОДОБНИ инок Пафнутијe, који се подвизавао у  једном од пустињожитељних манастира египатских, оставио нам јс повест о томе како је пронашао у пустињи преподобног Онуфрија Великог и друге пустињаке. Своју повест он  овако почиње:

Боравећи и побожно тихујући у моме манастиру, у мени се једнога дана појави жеља да одем у унутрашњу пустињу¹ и видим, има ли тамо неки инок који више од мене служи Господу. Уставши, ја узех мало хлеба и воде, и кренух на пут. Изађох из свог манастира, не рекавши ништа никоме, и упутих се у најдубљу пустињу. Путовао сам четири дана, не окусивши ни хлеба ии воде, и дођох до једне затворене пећине која је имала само једно мало прозорче. Ја проведох код прозорчета читав сат куцајући, и очекујући да ће неко по обичају монашком изаћи из пећине и дати ми поздрав у Христу. Али пошто

¹ Египат је био омиљено место боравка многих подвижника. Манастири су се налазили како у Доњем тако и у Средњем Египту. Нарочито се славила у Египту пустиња Нитријска, која се налазила у Доњем Египту и то дубоко иза реке Нила.— Унутрашња или Скитска пустиња лежала је на неколико дана хода даље од општежићних манастира. То је била дивља пешчаиа пустиња, у којој се ретко иаилазило на изворе са водом; туда није било ни прокрченог пута, — путовало се према звездама.

       не добих одговора, нити ми ко отвори, ја сам отворих врата и уђох говорећи: благослови! И угледах у пећини некаквог старца који је седео и као спавао. Ја поново рекох: благослови! и додирнух његово раме с намером да га пробудим, но оно беше као прах; и опипавши тело његово, ја нађох да је умро пре много година. Угледавши хаљину где виси на зиду, ја је додирнух, и она се у мојој руци претвори у прашину. Ја онда скидох са себе мантију, покрих њоме тело умрлога и, ископавши рукама раку у пешчаној земљи, погребох тело подвижниково са уобичајеним псалмопјенијем и молитвом, и са сузама. Затим, прихвативши се мало хлеба и воде, ја се окрепих, и преноћих крај гроба тога старца.

    Сутрадан изјутра, сатворивши молитву, ја кренух у најунутрашњију пустињу. Путујући неколико дана ја наићох на другу пећину, и угледах пред њом трагове ногу људских, и помислих да неко живи у тој пећини. Закуцах на врата, и пошто не добих одговора ја уђох у пећину. Но не нашавши тамо никога, изиђох напоље, помишљајући у себи да ту вероватно живи неки слуга Божји који је у то време отишао мало у пустињу. И ја реших да ту причекам тог слугу Божјег, пошто сам желео да га видим и поздравим у Господу. И проведох цео дан у очекивању, непрестано појући псалме Давидове. А то место беше врло лепо; ту се налажаше урмна палма са родом и мали извор воде живе; и ја се веома дивљах лепоти тога места, желећи да и сам ту живим, када би то било могуће.

Када се дан стаде клонити к вечеру, ја угледах стадо бивола које иђаше к мени, и усред стада —слугу Божјег (то беше Тимотеј Пустињак).¹ Када се стадо приближи мени, угледах човека без одела, који наготу тела свог покриваше власима. Пришавши месту где сам ја стајао, он ме загледа, па мислећи да сам дух и привиђење он стаде на молитву, јер су га на том месту многи нечисти дуси кушали привиђењима, као што ми после ои сам исприча о томе. А ја му рекох: Што се плашиш, слуго Исуса Христа, Бога нашег? Поглсдај и види стопе моје, и знај да сам ја такав човек као и ти; опипај ме и увери се да сам ја тело и крв.

       Пошто ме је неко време посматрао и уверио се да сам стварно човек, он се успокоји, па заблагодари Богу и рече: Амин. Затим ми приђе, загрли ме и уведе ме у своју пећину, и понуди ми урме и чисту воду са извора, и сам се прихвати због мене. И упита ме: Како си овамо дошао, брате? — А ја, излажући му своје мисли и намере, одговорих: Желећи да видим Христове слуге што се у овој пустињи подвизавају, ја изиђох из свог манастира и допутовах овамо; и Бог ми испуни жељу, јер ме удостоји видети твоју светост. — Затим га ја упитах, рекавши: Како си ти, оче, дошао овамо? колико се година подвизаваш у

¹ Спомен његов празнује се овог истог дана.

овој пустињи? чиме се храниш и зашто идеш наг, не одевајући се ничим?

Онда ми он стаде казивати следеће: Најпре сам живео у једној од тиваидских киновија, ¹ проводећи монашки живот и усрдно служећи Богу. Рукодеље ми беше ткање. Али се у менн појави помисао који ми говораше: изађи из општежића и живи сам, и труди се подвизавајући се, да би примио од Бога велику награду; јер ти можеш од труда руку твојих не само хранити себе, него и ниште хранити и странствујућу братију збрињавати. — С љубављу послушавши овај мој помисао, ја изиђох из братства, начиних келију себи у близини града и упражњавах моје рукодеље. И имађох довољно што ми треба за живот, јер сам зарађивао трудом руку својих. К мени долажаху много по моје рукотворине и доношаху све што ми треба; давах уточиште и путницима, а преостатке раздавах ништима и невољнима. Но моме животу позавиде непријатељ наш, ђаво, који увек војује против свију: желећи да уништи трудове моје, он стави једној женн мисао у душу, да дође к мени ради мог рукодеља; и она дође и иаручи платно, које ја израдих и предадох јој. Потом ме она замоли да јој начиним и друго платно; и међу нама се развеза разговор и слободније понашање; и зачевши грех, ми родисмо безакоње и проведох с њоме шест месеци, грешсћи све време. Затим помислих у себи да ме данас или сутра може спаћи смрт, и ја ћу отићи у вечну муку. И рекох себи: Тешко мени, душо моја! Боље ти је да бежиш одавде, да би побегла од греха и уједно с тим од всчне муке! — Стога оставивши све, ја тајно побегох оданде и дођох у ову пустињу и стигавши до овог места, ја нађох ову пећину, извор и урмину палму која има дванаест грана; и сваког месеца по једна од грана рађа ми толико рода, да ми је то доста за исхрану у току тридесет дана. А када се заврши месец и уједно с тим род на једној грани, онда сазрева друга грана. И тако се, благодаћу Божјом, храним, н ништа друго немам у својој пећини. И одећа моја од дугог времена оветша и распаде сс потпуно; и након много годипа (јер већ тридесет година боравим у овој пустињи) израстоше на мени длаке, као што видиш, и оне ми служе место одеће покривајући моју наготу.

Чувши ово од тог подвижника, прича Пафнутије, ја га упитах: Оче, у почетку твојих подвига на овом месту, да ли те је што ометало или ие? — Он ми одговори: Претрпео сам безбројне нападаје од демона. Много пута они су ступали у борбу са мном, али ме нису могли савладати, јер ми је благодат Божја помагала; одолевао сам им крсним знаком и молитвом. Осим вражјих нападаја, мојим подвизима сметала је још тслесна бо-

¹ Киновија значи општежиће (грчка реч: κοιυοζ = општи и βιοζ = живот). Киновијама се називају општежићни манастири, у којима се братија издржавају од манастира, а зато сваки улаже свој труд у разна манастирска послушања, радове, послове.

лест, јер сам силно патио од стомака, да сам и на земљу падао од страшних болова; и нисам могао стојећи вршнти обичајне молитве, него сам, лежећи у својој пећини и ваљајући се по земљи, обављао молитвено правило са великом муком, и нисам имао снаге ни да нзађем из пећине. Молио сам се милосрдном Богу, да ми због болести подари опроштај грехова мојих. Једном, када сам седео на земљи и грчио се од болова у стомаку, ја угледах пред собом чеснога мужа који је стајао и питао ме: Од чега болујеш? — Ја му једва могох одговорити: Болујем, господине, од стомака. — Он ми рече: Покажи ми где те боли.

— Ја му показах. А он пружи руку своју, метну длан свој на болесно место, и ја се тог часа исцелих. Он ми онда рече: Ето си здрав, не греши више, да ти не буде горе, него служи Господу Богу свом од сада и до века. — И од тога времена, хвала Богу, ја више не болујем, благодарећи Бога и славећи милосрће Његово.

У таквом разговору, вели Пафнутије, ја проведох са тим преподобним оцем скоро сву ноћ. Изјутра устадосмо на обичајну молитву. А кад се раздани, ја много молих тог преподобног оца, да ми допусти да живим поред њега или бар негде засебно у његовој близини. А он ми рече: Ти, брате, нећеш моћи овде поднети демонске напасти. — И са тог разлога он не присјаташе да останем код њега. Затим га молих да ми каже своје име. И он речс: Име ми је Тимотеј. Помињи ме, љубљени брате, и моли за мене Христа Бога, да до краја излива на .мене Своје милосрђс, којега ме удостојава. — А ја, каже Пафнутије, припадох к ногама његовим, просећи га да се моли за мене. Он ми рече: Владика наш Исус Христос нека те благослови, и нека те заклони од сваког искушења ђавољег, и нека те води правм путевима, да би ти несметано прешао к светима Његовим.

Благословивши ме, преподобни Тимотеј ме отпусти с миром. Ја примих из његових руку урме за пут, захватих у свој суд воду са извора, па поклонивши се светом старцу том, одох од њега, славећи и благодарећи Бога што ме удостоји да видим таквог угодника Његовог, да се користим речима његовим и да добијем благослов од њега.

Враћајући се отуда, након неколико дана доћох у пустињски манастир, и задржах се у њему да се одморим и проведем неко време. Са тугом сам размишљао и говорио себи: Какав је мој живот? какви су моји подвизи? мој живот није ни сенка према животу и подвизима овог угодника Божјег кога видех. — У таквом размишљању проведох не мало дана, желећи да у богоугађању подражавам тог праведног мужа. Благодарећи милосрђу Божјем, које ме је подстицало да се бринем о души својој, ја се нисам лењио да поново кренем у унутрашњу пустињу, и то непроходним путем где живи варварски народ, звани Мазик. Ја сам свим срцем желео да дознам, има ли и други такав пустињак који служи Богу, да га пронађем и добијем од њега оно што је корисно по моју душу.

Полазећи на предузети мноме пустињски пут, ја узех са собом мало хлеба и воде, који ми трајаху не дуго. А кад ми нестаде хлеба и воде, ја се сневеселих; но ипак сокољах себе и путовах четири дана и четири ноћи без хране и пића; онда веома изнемогох телом и павши на земљу, очекивах смрт. Тада угледах мужа светолика, прекрасна и пресветла, где приђе к мени, метну ми руку своју на уста, и постаде невидљив. И ја тог часа осетих у себи снагу, и више нисам био ни гладан ни жедан. Уставши, ја продужих путовање у унутрашњу пустињу, и тако проведох још четири дана и четири ноћи без хране н пића; али опет стадох изнемогавати од глади и жеђи. Подигавши руке к небу, ја се помолих Господу, и понова видех онога мужа, који ми приђе, додирну руком својом уста моја, и постаде невидљив. Од тога ја опет добих велику снагу, и наставих пут. У седамнаести дан мога путовања ја стигох до неке високе горе. Уморан, ја седох у подгорју да се одморим. Утом угледах издалека мужа који је ишао к мени, изгледа врло страшног; сав је био обрастао у густе длаке као звер, и био јс бео као снег, јер од старости беше оседео. Коса и брада досезаху му до земље, и као одећа покриваху му тело; бедра му беху препасана лишћем од пустињског биља. Када видех да се овај муж приближава к мени, ја се препадох и утекох на стену што беше па врху горе. А он, дошавши до тог подгорја, седе у хладу да се одмори, јер се беше уморио од силне жеге, а и од немоћи старачке. Погледавши на гору, он угледа и повика к мени говорећи: Сиђи к мени, човече Божји, јер сам и ја човек као ти; живим у овој пустињи Бога ради.

Чувши то, вели Пафнутије, ја свесрдно похитах к њему и падох му пред ноге. А он ми рече: Устани, сине мој! Та и ти си слуга Божји и пријатељ светих Његових; име ти је Пафнутије. — Ја устадох, а он ми нареди да седнем, и ја с радошћу седох близу њега. Оида га ја усрдно молих, да ми каже своје име и исприча свој живот, како у пустињи борави, и колико јс времена ту. А он, видсћи да га усрдно молим, стаде ми казивати о себи, говорећи овако: Име ми је Онуфрије; у овој пустињи живим шездесет година, лутајући по горама, и не видех ни једнога човека, сем што тебе сада видим. Раније сам живео у једном чесном манастиру, званом Ерити, близу града Хермопоља у Тиваидској области. У том манастпру има стотину братије; сви су они једнодушни, проводећи заједнички живот сложно у великој љубави у Господу нашем Исусу Христу. Заједничка им је храна и одећа; проводе испоснички жпвот у побожном тиховању и миру, славећи доброту Господњу. У детињству свом ја сам тамо, као почетник, упућиван и поучаван од светих отаца усрдној вери и љубави према Богу и уставима монашког живота. Слушао сам их како разговарају о светом пророку Божјем Илији кога је Бог крепио да живи у  пустињи постећи се, и о светом Претечи Јовану коме никада нико од људи беше сличан, и о његовом животу у пустињи све до дана његовог јављења Израиљу.

Слушајући све то, ја сам питао свете оце: Шта, дакле, јесу ли они што се у пустињи подвизавају већи од вас у очима Божјим? — Одговарајући, они ми говораху: Да, чедо, они су већи од нас; јер ми свакодневно виђамо један другог, и саборно вршимо с радошћу црквено богослужење; ако смо гладни, имамо готов хлеб; исто тако ако смо жедни, имамо готову воду; ако се деси коме од нас да се разболи, братија га дворе, јер сви заједнички живимо, и један другог помажемо и служимо ради љубави Божје. А они што у пустињи живе, лишени су свега тога. Ако кога од пустиножитеља снађе туга, ко ће га утешити? у болести — ко ће му помоћи и послужити? ако Сатана нападне на њега, где ће он наћи човека да му ум ободри или посаветује, када је он сам самцит? и ако не буде хране у њега, где ће је лако набавити? исто тако и када ожедни, нема воде у близини. Тамо, чедо, предстоји несравњено већи труд него нама који живимо у заједници: јер који се одају пустињачком животу, ревносније служе Богу, предају се најстрожијем посту, великодушино подносе глад, жећ, подневну жегу и ноћну хладноћу, снажно одбијају нападе невидљивог непријатеља и приморавају себе на све могуће начине да га победе, и усрдно се старају да прођу тесан и тужан пут што води у царство небеско. Због тога им Бог шаље свете анђеле, који им храну доносе, воду из камена изводе, и толико их укрепљују да се на њима збивају речи пророка Исаије који говори: Који се надају Господу, добиће нову снагу, окрилатиће као орлови, трчаће и неће сустати (Ис. 40,31). И ако се неко од њих и не удостојава да очигледно види анђеле, он се у сваком случају не лишава њиховог невидљивог присуства, и они га чувају на свима путевима његовим, штите га од нападаја вражијих, помажу му у делањима његовим, и молитве његове приносе Богу. Ако кога од пустињака задеси нека неочекивана напаст вражија, он пружа руке своје к Богу, и одмах му се шаље помоћ с неба,  све се напасти распрштавају због чистоте срца његова. Зар ниси слушао, чедо, шта Свето Писмо говори: Бог не оставља оне који Га траже, и неће свагда бити заборављен убоги, и трпљење невољних неће нигде пропасти  (Пс. 9, 19); завикаше ка Господу у тузи својој, и избави их из невоље њихове (Пс. 106, 6); јер Господ свакоме даје према труду који човек узима на себе Господа ради Блажен је дакле човек који твори вољу Господњу иа земљи; јер таквоме анђели служе, ма да невидљиво; и чине да се радује духовном радошћу, и укрепљују га сваког часа док се налази у телу.

Све то слушајући у своме манастиру од светих отаца, ја — смирени Онуфрнје осетих у души и срцу сласт слађу од меда, и чињаше ми се да се налазим у неком другом свету: јер се у мени појави неодољива жеља да идем у пустињу. И ја, уставши ноћу и узевши мало хлеба за четири дана, изиђох из манастира полажући сву наду на Бога, и кренух путем што води на гору, са намером да одатле идем у пустињу. И чим стадох улазити у пустињу, угледах пспред себе лучу блиставе светлости. Уплашен силно, ја стадох, и већ почех помишљати да се вратим у манастир. Мећутим, луча светлости ми се приближи, и ја чух из ње глас који ми говораше: Не бој се! Ја сам анђео који ходим с тобом од рођења твог, јер сам од Бога додељен теби, да те чувам; и сада ми је наређено од Господа, да те водим у ову пустињу. Буди дакле савршен и смирен срцем пред Господом, и с радошћу Му служи, а ја нећу одступити од тебе све док ми Саздатељ не нареди да узмем душу твоју. Рекавши то из светле луче, анђео пође испред мене, а ја му радостан следовах. Пошто прођосмо шест до седам милиарија¹ ја угледах изврсну пећину, и луча анђелске светлости ишчезе из мојих очију. Приближивши се пећини, ја зажелех да дознам, нма ли неког човека у њој. Дошавши до врата, ја по монашком обичају викнух: благослови! — И угледах старца, чесна н световидна изгледа; из његовог лица и погледа лијаше се велика благодат Божја и духовна радост, које беху у њему. Угледавши га, ја брзо падох пред ноге његове п поклоних му се. А он, подигавши ме руком својом, пољуби ме  рече: Јеси ти брат Онуфрије, мој сатрудник у Господу? Уђи, чедо, у моје обиталиште. Бог нека ти је помоћник; пребивај у звању свом, творећи добра дела у страху Божјем.

Ушавши у његову пећину, ја проведох с њим не мало дана, н труђах се да се научим од њега врлинама његовим, што и постигох, јер ме он научи уставу пустињачког живљења. Када старац увиде да је дух мој већ просвећен за појимање дела угодних Господу нашем Исусу Христу за неустрашиво противстајање тајним војевањима врага и страшилима, које пустиња има, он ми рече: Хајде, чедо, да те водим у другу пећину, која се налази у унутрашњој пустињи, да у њој сам живиш и подвизаваш се у Господу, јер те Господ промислом Својим зато и посла овамо, да будеш житељ унутрашње пустиње.

       Рекавши то, он ме узе и поведе у најдубљу пустињу; путовали смо четири дана и четири ноћи. Најзад петога дана нађосмо малу пећину. Тада ми онај свети муж рече: Ово је место које ти Бог уготови да се настаниш у њему. — И проведе ста-

           ¹ Милиарија — римска миља, нешто око километра и по.

       рац са мном тридесет дана, поучавајући ме добрим делима. А по истеку тридесет дана, остављајући ме Богу, он отиде у своје обиталиште. И од тада он долажаше к мени једанпут годишње; и тако ме је посећивао сваке године све док се не престави к Богу. А кад последње године, по обичају свом, доће к мени, он се престави ка Господу. Ја много плаках за њим, и погребох тело његово близу мог жилишта.

       После тога ја, смирени Пафнутије, упитах га: Оче свети, јеси ли многе труде узео на себе у почетку, по доласку свом у ову пустињу? — Блажени старац одговорн ми: Веруј ми, возљубљени брате, ја узех на себе тако тешке труде, да сам много пута очајавао за свој живот, мислећи да сам близу смрти: изнемогавао сам од глади и жеђи, јер спочетка нисам имао ништа ни да једем ни да пијем, сем што сам налазио неко пустињско зеље и њиме се хранио, а жеђ сам своју расхлађивао само небеском росом; дању ме је пекла сунчана жега, а ноћу сам се смрзавао од хладноће, и тело ми се квасило од росе небеске. И шта све нисам претрпео? и какве све трудове нисам узимао на себе у овој непроходној пустињи? Немогуће је испричати све трудове и подвиге, а и не треба објављивати оно што је човек дужан ради љубави Божје радити насамо. Благи Бог, видећи да сам се сав предао испосничким подвизима и душу своју унео у гладовање и жеђовање, нареди анђелу Свомс да се брине о мени и да ми сваки дан доноси по мало хлеба и по мало воде ради укрепљења тела мог. Тако ме је анђео хранио тридесст годииа. А по истеку тих тридесет година Бог ми удеси обилнију исхрану, јер близу моје пећиие обрете се урмина палма са дванаест грана: сk