Asne Seierstad

Pogrbljena leđa za Miloševića

(Odlomak iz knjige "Portreti iz Srbije")

Ko rano rani, dve sreće grabi.

SRPSKA POSLOVICA

Svakog jutra oko šest sati čuje se pištaljka između kuće Borisava Vojinovića i Nikole Ranđelovića. Znak da je kafa gotova. Jaka, turska kafa sa tri kašičice šećera i rakijom koja prži grlo. U selu Stanjinac, među planinama južne Srbije, dan je odavno počeo. Borisav je ustao još u pet sati da bi nahranio svoje dve krave, ovcu, kokoške i petla. Već je tepao Subi i Sredani, nahranio ih, napojio i izneo balegu koja se sada puši na hladnom jutarnjem vazduhu. Obišao je ovcu Bonku i poigrao se sa njenim jagnjetom koje nema ime pošto će ga zaklati u junu.

„Prvo se hrani stoka“, kaže. Tek nakon sat vremena posla, vreme je za kafu i rakiju, jednog dana kod Borisava, drugog kod Nikole. Borisav je na kalendaru precrtao svoje dane. Ovog jutra Nikola dolazi, trupkajući preko dvorišta, oslanjajući se na dva štapa. S mukom se uspinje uz stepenice pred Borisavljevom kućom. Muškarci se pozdravljaju i sedaju za sto. Rakija se ispija u cugu. „Da ti izađe na nos“, kako kaže Borisav, pošto je jednako važno osetiti aromu u nosu kao i dejstvo rakije u telu.

Muškarci zadovoljno uzdahnu posle jakog pića – travarice, od reči trava, što na srpskom znači LEKOVITO bilje. Borisav ju je sâm napravio od šljiva i dodao kantarion, gorčicu, hajdučku travu i žalfiju. Uz kafu, razgovara se o kukuruzu koji treba posejati i krompiru koji treba posaditi. I naravno, priča se o stoci. Početkom maja Suba će se oteliti. Tele je već dobilo ime „Kompjuter“, pošto je Borisav odlučio da ga proda i od novca unuku kupi računar. Starci zatim pričaju o setvi i iako ovog aprilskog dana izgleda kao da će vreme biti divno i sunčano, Borisav podseća na mraz 14. maja 1952, kada je svima u selu propala žetva. „Ne sme nas zavarati rano proleće“, kaže Borisav i zamoli me da ga zovem Deda Bora. „Svi tvojih godina me tako zovu.“

Dnevna soba mu je opremljena najnužnijim: sto, nekoliko stolica, orman, sanduk i sofa. Na zidu visi kalendar i uramljena fotografija Slobodana Miloševića. Slika je s kraja 1980-ih i malčice je izbledela; Milošević deluje mlado i energično. Južna Srbija je njegovo glavno uporište a najverniji birači su kao Deda Bora i Nikola – odavno u penziji. „Milošević je najbolji predsednik za Srbiju. On nas štiti i brani od onih koji bi da nas prodaju“, kaže Deda Bora, misleći na srpsku opoziciju.

Kao i većini Srba, i njegov životni standard je drastično opao tokom poslednjih deset godina, dakle, otkad je Milošević na vlasti. Primanja su se višestruko smanjila a ušteđevinu je pojela hiperinflacija 1993. Deda Bora ima spreman odgovor: „Ne možeš istovremeno biti bogat i voditi rat.“

„Pa onda Milošević nije trebalo da započinje sve ove ratove?“, pitam. Starac me pogleda kao da sam pala s Marsa.

„Srbija nikada nije započela nijedan rat. Nas su napali, prvo Slovenci, onda Hrvati i na kraju muslimani. Pa morali smo da se branimo“, kaže. „Ali i iz toga ćemo se izvući, kao što smo se uzdigli posle Drugog svetskog rata. A kad se Srbi nisu podigli posle pada?“

Nikola potvrdno klima glavom. „Niko nas ne može pobediti“, kaže.

Tito je, međutim, još uvek Deda Borin glavni heroj. Čak ni Milošević ne može da se uporedi sa njim. „Za vreme Tita niko nije smeo da nas dira, niko se nije mešao u naše stvari i sa svima smo sarađivali na ravnoj nozi. Nikad nismo živeli tako dobro kao pod Titom, ni pre ni kasnije“, kaže i priznaje da Milošević ima i mana. „Tito je bio diplomata a Milošević nije.“

Kao dobar titoista, Deda Bora je ateista. To se baš i ne slaže sa slikom na zidu spavaće sobe – „Poslednja večera“ Leonarda Da Vinčija, s Isusom i apostolima.

„Isus?“, uzvikne Deda Bora. „Nije to Isus, to je Car Lazar koji je umro na Kosovu polju 1389. Slika prikazuje tajnu večeru pre boja. Vidiš onog levo, u žutom, to je Vuk Branković koji je izdao Cara Lazara, tako da je pao u ruke Turcima. A vidiš onoga što šapuće nešto Lazaru, to je Miloš Obilić. On je rekao: izdajica ti sleva pod skutom sedi. Ali Lazar ga nije poslušao i izgubio je bitku.

U Deda Borinoj priči nema sumnje, uprkos tome što je zaista u pitanju reprodukcija Da Vinčijevog prikaza Poslednje večere. Ali u ovom selu u kom se veruje u Tita, mit o žrtvi Cara Lazara preuzeo je Isusovo mesto. Poslednja Hristova večera postala je Lazareva tajna večera. Juda se pretvorio u Vuka Brankovića a apostoli u srpske vojnike.

U spavaćoj sobi nalazi se druga slika koja mi privlači pažnju. Na ligeštulu u baroknom salonu leži polunaga dama. Iza nje lepršaju zavese pored velikog prozora koji gleda ka plaži s palmama. Oko nje lebde male, debele, gole bebe. „Verica ju je okačila. Toliko je volela decu“, kaže Deda Bora i izađe iz sobe. Borisav i Verica su se uzeli kada im je bilo sedamnaest godina. Njihovi roditelji behu ugovorili taj brak još dok su oni bili deca. I bi tako, iako Veričini roditelji nisu doživeli udaju ćerke. Ubili su ih bugarski fašisti kada je Verica imala dvanaest godina. Videla je kako su ih streljali u dvorištu porodične kuće 1942, zbog optužbe da su pomagali partizanima. „Bilo je nečeg posebnog u Verici. Ne znam šta je to bilo, za mene je oduvek bila drugačija od ostalih devojaka. Sve vreme sam znao da ćemo se uzeti.“

Deda Bora s mukom seda za sto u dnevnoj sobi.

„Prvih četvoro smo izgubili“, izgovara polako i stiska pesnice tako da mu zglobovi pobele. „Nijedan lekar nije mogao da shvati zašto su umirala pre navršene četvrte godine.“ Verica je mislila da je na nju bačena kletva i probala je sve bapske savete. Kada se peto dete rodilo jednog hladnog decembarskog dana 1956, dobro ga je umotala, ostavila zavežljaj na putu i čekala iza žbunja. Posle izvesnog vremena naišao je čovek, pronašao dete i odneo ga kući. Verica ga je sledila. Nije se pokazala sve dok nam sina nije uneo u kuću. Prema narodnom verovanju, kletva se prekida ako drugi odnese dete svojoj kući. Dečak je odrastao i dobio ime Najden, što znači „nađen“. Ostao je jedino dete u kući a danas je ljudina od preko sto kila, pukovnik u jugoslovenskoj vojsci. „Tek kad smo bili sigurni da će preživeti, odahnuli smo i opet počeli da živimo“, kaže Deda Bora. „Tad se već navršila sedma godina otkako nam je prvo novorođenče umrlo.“

Verica je čitavog života verovala da je čovek na putu spasio Najdena. Deda Bora nije tako siguran. „Verujem samo u ono što vidim“, kaže. „Zato ni u Boga ne verujem.“ Prošlo je tri godine otkako je Verica umrla. Dugo je imala bolove ali se nije žalila. Kada je konačno otišla kod lekara, bilo je prekasno. Borisavljeve oči zasuze svaki put kada govori o njoj. „Da nema stoke, bio bih baš usamljen. Ovako razgovaram sa stokom i ona mi odgovara. Uostalom, imam i komšije, iako odlaze jedan po jedan, što u grob, što u stanove u gradu. Ne volim da jedem sâm a za kafu uvek imam društvo. Kafa bez društva nije kafa.

Borisav Vojinović je ušao u sedamdesetu godinu života. Čitav život proveo je u selu Stanjinac, među planinama na granici s Bugarskom. Selo se sastoji od tri zaseoka, udaljenih između sebe nekoliko kilometara, sve u svemu nekih stotinak gazdinstava. Pejzaž je idiličan, s ravnicama i uzvišenjima i pogledom na duboku, plodnu dolinu. Kraj puta rastu ljubičice a stabla kajsije imaju velike, ružičaste cvetove. Višnja je u punom cvatu. Ali idila je samo privid. Stanjinac je selo koje odumire. Veliki deo obradivih površina je zapušten a čokoti vinove loze se suše jer nema nikoga da ih održava. Na njivama je još moguće videti oranje plugom koji vuče konj. To je težak posao na glinovitom zemljištu. Većini seljaka ima preko šezdeset godina. Svakog jutra možeš videti pogrbljene starine na putu ka njivi, s motikom u ruci. Isprave se jedino kada se pozdravljaju. „Zemlja ih vuče k sebi“, objašnjava Deda Bora pogrbljena leđa. „Hoće da se vratimo u nju.“ Najmlađi čovek u selu ima četrdeset godina i deluje mladoliko. „Za njega je prekasno. Već se pretvorio u starca“, kaže Deda Bora.

Jedino dete u selu je dete seoskog trgovca. Šezdesetih godina prošlog veka na stotine dece je trčkaralo po dvorištima i njivama. Kada sam ga pitala koliko Stanjinac ima žitelja, Deda Bora poče da nabraja: Smilja, Violeta, Milica, Bina, ja, Branka, Tihomir, Smira, to je osam, još jedan Tihomir, Nadica, Perica, Bogdana, Mara, Bora i Nikola...

Kada nešto treba da se popravi, svi zovu Deda Boru. Danas je zakazao Tihomirov motokultivator. Kratak put do njegove kuće prelazimo peške. Deda Bora mi pokazuje okolinu i priča o drveću, njivama i kućama. „Ono drvo je staro preko petsto godina“, kaže. „Svi koji se uzmu moraju otići do njega – veruje se da donosi sreću.“

Kod Tihomira, Deda Bora seda na klupicu sa naočarima na nosu i alatom kraj sebe. Tihomir stoji i posmatra kako se Deda Bora bakće sa motorom. Deda Bora je jedan od najzdravijih ljudi u selu i, u poređenju sa komšijom kom je oko osamdeset godina, izgleda kao mladić. Ali i Tihomir sâm obrađuje svoju zemlju iako to čini pogrbljenih leđa.

Deda Bora je popravio mašinu i sad ore čitavu jednu deonicu za Tihomira, kad je već tu. Tihomirova žena nas nudi kafom i projom a zatim pokazuje slike s unukinog venčanja. U dlakavoj ruci ponosno drži fotografiju unuke u blistavo beloj venčanici. Slika stoji u providnoj foliji da se ne bi uprašnjavila ili isprljala dok kruži oko stola. Presrećna unuka pozira sa babom i dedom. Dopiru joj do ramena, baba s maramom i u najboljim cipelama, deda u odelu. Dok mlada koketno pozira, baba i deda ozbiljnih lica zure u aparat. Da unuka ili neko drugo od unučadi Tihomira i Bine preuzme gazdinstvo, isključeno je. „Ovo selo nema budućnosti“, kaže Deda Bora uz projaru. „Za dvadeset godina neće biti žive duše.“

Dok se od Tihomira i Bine laganim korakom vraćamo kući, prolazimo pored nekoliko napuštenih kuća. Zaustavljamo se i posmatramo čoveka kako ore njivu niže puta. I on i konj moraju da predahnu na svaki minut, znoj im lipti s tela. Deda Bora samo uzdahne i produži putem. On je drugi po redu u selu kupio traktor 1980. „To mi je bio jedan od najvažnijih dana u životu“, tvrdi.

U dva sata je vreme za ručak. Paprika u turšiji, domaći sir, pasulj i hleb. Žali mi se na nedostatak apetita. „Trebalo je da me vidiš ranije, dok je Verica bila živa, bio sam krupan i snažan. Sad sam svakog dana sve mršaviji. Više ne mogu da jedem meso, izgubio sam previše zuba“, kaže.

Hrana je sveža i dobrog ukusa zbog sunca i prirode. Deda Bora je čuven po svom siru koji prodaje seljanima. „Uzmeš deset litara mleka, dodaš supenu kašiku soli po litru i ostaviš da se kuva šest minuta“, kaže i izvadi sat kojim meri vreme. Kako bi pokazao koliko je zapravo šest minuta, namesti ga da zvoni. „Zatim dodaš dve supene kašike osamdesetoprocentnog sirćeta i kuvaš još šest minuta. Onda zamesiš masu, pritisneš je velikim, ravnim kamenom i čekaš dan i noć da sir bude gotov. Eto, sad možeš da ga praviš i sâma kad se vratiš u Norvešku“, predloži mi.

Nakon ručka, vreme je da se stoka ponovo nahrani. Ponudila sam se da ponesem teške kofe s vodom, ali je seljak odlučno odbio. „Ko je išao u školu, ne mora da pomaže“, kaže kao da je to opštepoznato. Ja se zavalim u seno u ambaru i puštam da me aprilsko sunce greje dok slušam Deda Boru kako razgovara s kravama na spratu niže.

Već kao osmogodišnjak, mali Borisav je radio kao pastir. Bio je seljak, krojač, prodavac, vojnik, muzičar, propagator Titovih ideja i rudar. Novopečeni sedamnaestogodišnji mladoženja je proveo tri godine u vojsci, zatim nekoliko godina radio za „Agitprop“, odeljenje za agitaciju i propagandu narodnog fronta pod Titom. „Sve što je trebalo uraditi, moralo je da ide preko Agitpropa. Putovao sam po selu i podučavao o Titu i njegovoj politici i o tome kako da seljaci izvuku više od zemljišta.“ Ovo potonje je bilo važnije jer nije bilo potrebe agitovati za Tita – svi su ga ionako podržavali. Nakon nekoliko godina provedenih u Agitpropu, imenovali su ga za poreznika. Time nije želeo da se bavi jer kako bi mogao tražiti novac od svojih suseda? Pošto je odbio, morao je da radi u rudniku. Posle nekoliko godina se izborio da više ne radi kao rudar, pa je osnovao putujući orkestar. Deda Bora je svirao klarinet na svadbama, sahranama i krštenjima. Novca je bilo dosta, ali je posao bio naporan. „Srpske proslave se završavaju tučom u zoru. Muzičari su često morali da beže kako ih ne bi uvukli u makljažu“, objašnjava. Još uvek ima ožiljak jer ga je jednom vinska flaša pogodila u nogu i razbila se. „Kad se Srbi napiju, postanu grozni“, kaže lakonski. Ali nije prestao da bude putujući muzikant zbog udarca flašom. „Počeo sam da gubim zube još pre trideset godina. Ne možeš da sviraš klarinet bez zuba.“

Kada je prestao da se bavi muzikom, radio je kao krojač i uporedo vodio gazdinstvo. Često je sedeo uveče i šio do jedanaest pre nego što bi došlo vreme za odlazak na njivu.

Stara šivaća mašina još uvek stoji u spavaćoj sobi a na stolu su ostaci tkanine, makaze i konac. Deda Bora je dvadeset pet godina radio kao krojač i naročito se izveštio u pravljenju šešira, kecelja i suknji. Njegove plisirane suknje su bile čuvene po okolnim selima. „Prvi sam počeo da vezem šare na keceljama. Mnoge žene u južnoj Srbiju i dalje nose moje suknje i kecelje“, kaže ponosno. Vikendom je s Vericom putovao i prodavao odeću na pijacama. „To mi je bio najbolji posao u životu. Nema tog sela u celoj istočnoj Srbiji u kom nisam bio, bilo kao vojnik, agitator, muzičar ili trgovac. Za vreme narodnog fronta sam išao peške a kad sam postao krojač, imao sam para i za auto.“

Deda Boru su rano primili za člana Komunističke partije Jugoslavije što je u ono vreme bila velika čast u selu. „Ali digao sam ruke od komunizma kad i svi ostali“, rekao mi je. „Kad je Tito umro.“

Veru u Tita nasledio je od roditelja koji su za vreme Drugog svetskog rata podržavali partizanski pokret otpora. Borisavu je bilo deset godina kada je počeo rat. „Nemci su se ovde dobro ponašali, bili su pristojni i uveli su reda. Bugarski fašisti su bili gori. Oni su kao mi, ubijali su, zlostavljali i pustošili na šta god su naišli“, priča. Za vreme okupacije, nastava se držala na bugarskom i Deda Bora se još uvek s gađenjem seća kako su svi u razredu dobili bugarska imena. „Boris Georgijev Vojinov, eto, tako su me zvali. Ali za mene je moje ime uvek bilo Borisav Vojinović.

Deda Bora se dobro seća kako su partizani i četnici tražili zaklon u selu. Trebalo im je samo otvoriti vrata, bez obzira na to koga si inače podržavao. Jedanput je preko četrdeset partizana spavalo u toj maloj dnevnoj sobi. „Partizani su hranu uzimali samo od onih koji su je imali dovoljno. Mi smo im mogli dati samo palentu i mast. Jeli su tek pošto su se uverili da su i deca dobila porciju. Četnici su nam, međutim, pokupili sve iz podruma.“

Pošto je stoka namirena, vreme je za kafu kod komšije. Okupilo se čitavo selo. Tema dana su veliki protesti koje planira srpska opozicija. „Dobili su pare od Amerikanaca da ih organizuju i ako dođe mnogo ljudi, dobiće i više“, tvrdi Deda Bora. „Amerikanci su potkupili izdajnike voljne da prodaju sopstvenu zemlju. Ali mi imamo revnosnu službu bezbednosti koja je saznala za njihove planove.“

„A kako ti to znaš?“, pitam ga.

„Rekli su na televiziji. Sva sreća te nam rekoše, da znamo šta se događa.“

Deda Bora se u potpunosti informiše preko državne televizije i radija. U tom svetlu, Milošević je spasitelj a svi koji mu se protive - izdajnici. Glavni neprijatelj je SAD. Na televiziji se neprekidno vrti kako američki vojnici u KFOR-u na Kosovu pokušavaju da smire strasti među onima koje Srbi nazivaju albanskim teroristima.

„Amerikanci moraju da napuste Srbiju, vidi šta su uradili s Kosovom. Podstrekuju Albance na zločine. Još malo neće ostati Srba na Kosovu, iako je naše“, kaže Deda Bora.

„Uostalom, sve su to Srbi“, dodaje jedan od suseda. „Ali neki od njih su prešli u islam da bi izbegli turski pokolj“, kaže.

„A zašto je Kosovo toliko važno?“, pitam.

„Zato što je srpsko.“

„Ako KFOR ode, Srbi će se vratiti“, kaže Deda Bora i objašnjava mi kako je cilj Amerikanaca da okupiraju celu Srbiju. „Hoće da za sebe uzmu naša bogatstva“, kaže. „Ali nikad neće stići do Beograda. Kao što Hitler nije uspeo da zauzme Moskvu“, dodaje i gleda u zidni sat. Već je veče i vreme je da se ponovo namiri stoka. Pošto je sav posao završen, gledamo dokumentarac na televiziji. Zove se „Amerika i Kosovo“ i bavi se zaverom SAD protiv Srbije. Deda Bora usredsređeno prati i saznaje još više o američkim planovima da zauzmu Srbiju.

„Naš najveći problem je u tome što ovde ima toliko terorista“, uzdahne po završetku emisije.

Mog poslednjeg dana u Stanjincu odlazimo do groblja. Deda Bora pali sveću na Veričinom grobu. Zatim dugo stoji pogleda uprtog u nadgrobni spomenik. S njega u nas zure dva ozbilna lica. Urezani su i njegova i Veričina slika i ime. Na spomeniku piše: Verica Vojinović 1930-1997 i Borisav Vojinović 1931- .

„Ovde leži i čeka me“, kaže udovac.

Pored spomenika stoji mali kameni krst bez imena. Tu počivaju njihova izgubljena deca.

„Kažu da nevolje i gubitak ojačaju čoveka. Nije tačno. Kad izgubiš dete, to te ne ojača, samo te oslabi. Uvek ću živeti s tugom zbog četvoro dece koja nam nisu odrasla. Posle groblja nisam ni za šta. Sav se pretvorim u tugu.“

Ali treba namiriti stoku. Deda Bora se uspinje strmim brežuljcima do sela, nekoliko kilometara od groblja. Na pola puta se rastajemo. On ide da nahrani stoku a ja se vraćam u Beograd. Deda Bora mi za rastanak daje maramu braon boje sa žutim i zelenim cvetovima i crnim porubom.

„Da pozdraviš roditelje. Dobro ih pazi“, poslednje je što mi kaže pre nego se s mukom uputi dalje uz kosinu.

S Deda Borom se ponovo srećem uoči Božića. Srbija je prošla kroz predsedničke izbore i revoluciju, Milošević je pao s vlasti a za nekoliko dana, na Tucindan 2000, održaće se parlamentarni izbori. Očekuje se da će demokratska opozicija imati značajnu većinu. Uzbuđena sam što ću se ponovo videti s Deda Borom i zanima me šta on misli o svemu što se dogodilo tokom proteklih meseci. Da li je i on, kao i mnogi drugi, okrenuo leđa Miloševiću čim je pao s vlasti?

Daniela, ćerka njegovog nećaka, iz Beograda me vozi u Stanjinac. Krivudavi, šljunkoviti put nas vodi preko brda, pored crkve na proplanku, pa uzbrdo. Kod prodavnice skrećemo desno, prolazimo pored polja i napuštenih farmi. Eno sestrine kuće, eno Nikoline i onda – da, eno i Deda Borine kuće.

On stoji u dvorištu na decembarskom suncu i meša, postojan i nepomičan, tečnost u velikom gvozdenom kazanu. Jednako lep kao i prošlog proleća, kose bele kao sneg i pogleda koji te ne napušta ni trena. Prema običaju, poljubi me u obraz tri puta.

„Kako su ti roditelji?“, prvo je što želi da zna. „I kako napreduje knjiga?

Odgovaram dok Deda Bora nastavlja da smireno meša sadržinu ogromnog kazana punog slanine koja se krčka.

„Juče sam zaklao svinju“, objašnjava mi. „Imala je 130 kila. A sad ću praviti kobasice, dimljenu šunku i čvarke.“

Proključala mast će se pretvoriti u čvarke. Slaninu se iseče na kockice, najpre se kuva u vodi a zatim u sopstvenoj masti. Nakon četiri sata postane braon smeđa, višak masti se istisne iz nje i ostavi da se osuši i postane hrskav. „Delikates“, smeši se Deda Bora. Preostalu mast će kasnije iskoristiti za kuvanje.

Deda Bora dodaje još cepanica pod kazan i pravi predah u mešanju. Najden, koji je došao da pomogne ocu u klanju, preuzima. Deda Bora me poziva da mu se pridružim u domaćoj šljivovici i turskoj kafi.

Krišom bacim pogled u dnevnu sobu da vidim je li slika još uvek na zidu. Jeste.

Deda Bora nam nasecka nekoliko komadića svog čuvenog sira i mi se poslužimo. „I Suba i Sredana su dobro, i ovca Bonka je, takođe“, kaže. „A i šljiva nam je baš dobro rodila ove godine. Ali sem toga, jesen je bila loša – sunce nam je spržilo polovinu useva.“

Za Deda Boru jesen mora da je bila loša na više načina.

„Prevrat“, kaže. „Koji su platili i podržali Amerikanci.“

Nije on jedini u selu koji tako misli. U Stanjincu, Milošević je dobio ubedljivo najviše glasova na septembarskim predsedničkim izborima. Brojanje glasova je pokazalo da je od ukupnih 150, Milošević dobio 128. 20 je dobila nacionalistička partija Vojislava Šešelja, dok je kandidat demokrata, Vojislav Koštunica, dobio svega dva glasa. Selo je, dakle, glasalo potpuno drugačije od ostatka zemlje.

„Uskoro će još više njih glasati za novu vlast. U Srbiji dosta naroda glasa za predsednika koji je na funkciji, za svaki slučaj“, objašnjava Deda Bora. „Ali većina nas će i dalje podržavati Miloševića i njegovu Socijalističku partiju.

„A sliku nikad neću skinuti“, dodaje i pokazuje na mladog i energičnog Slobodana Miloševića na zidu. „Vodio nas je kroz najteže godine koje je Srbija doživela još od okupacije.“

Deda Bora naprosto prezire one članove Socijalističke partije Srbije koji sada žele da ga smene s mesta predsednika stranke. „Podržavali su ga dok je bio na vlasti a sad mu zabijaju nož u leđa.“

Ali stari titoista je sada spreman da prizna više Miloševićevih grešaka. „Bio je isuviše krut i odbijao da sluša ikoga. Trebalo je da bude popustljiviji. Najveća greška mu je što se udaljio od naroda. Prestao je da putuje i održao je svega par govora iz svog dvorca. Nije bio među nama i to mu je bila fatalna greška.“

Kada sam spomenula haški tribunal i optužnicu za ratne zločine, Deda Bora se ljutnu. „Svi Srbi koji su uhapšeni za ratne zločine su nevini. Samo su vršili svoju dužnost i branili nas od Hrvata i Muslimana. Ali Amerikanci žele da nam dođu glave. Hoće svoje baze po Srbiji. A ono što hoće, obično i dobiju, sem ako im se neko usprotivi. Nadam se da novi predsednik to razume, ali možda su ga Amerikanci već potkupili. Nisam siguran.“

Dosta je toga što Deda Bora više ne može da tvrdi. Vesti na televiziji više ne podstiču njegova uverenja. Ranije je gutao sve što su govorili na državnoj televiziji ali sada više nema toliko poverenja u RTS. To što oni govore se ne uklapa sasvim u njegovu sliku sveta.

„Možda ne bi trebalo da ovo glasno kažem“, nastavlja. „Ali Srbija nije spremna za demokratiju. Mislim da je ona loša za nas. Pogledaj cene – sve je četiri puta skuplje od prevrata a penzija mi se povećala svega deset posto. Srbiji treba novi Tito“, smatra on. „Čvrsta ruka. Tek onda ćemo zavesti red u ovoj državi. Ne možemo sâmi da vladamo, nismo mi za to spremni.“

Napolju se smrkava. Vreme je da se namiri stoka. Odlazimo po vodu iz kamenog bunara koji je Deda Borin otac iskopao tokom Drugog svetskog rata. „Ovo je najbolja voda u kraju“, kaže, vadeći tešku kofu iz bunara. „Za moju stoku samo najbolje. Mleko Sube i Sredane je tako masno da moja snaja mora da ga razblažuje vodom“, hvali se dok izvlači kofu za kofom najbolje vode na svetu. Zatim se spuštamo do stoke. Deda Bora tu provodi dosta vremena, razgovara s kravama, tapše ih, daje im vodu i slamu.

Dvorište obasjavaju mesec i skromna lampa. Jedva vidimo njegovog sina i snaju kako skidaju mast sa slanine. Zatim stavljaju slaninu između dve drvene pločice i sole je. Silazimo do njih da isprobamo prvih par komadića. Ukus je predivan i topi se na jeziku kao hrskavo božićno rebarce.

Deda Bora kaže da treba još posoliti.

„Došla si da nas upoznaš“, kaže. „Ali da bi upoznala Srbina moraš s njim pojesti trista kila soli. Je l’ si znala to?“

Odlučno me posmatra.

„Treba dosta vremena“, dodaje.

Prođoše tri zime i još jedno proleće se bliži. Otkada sam ostavila Deda Boru kraj masnog kazana, jedva da sam pojela i zrnce soli s nekim Srbinom. Niti sam previše razmišljala o misterijama Homo balcanicus-a. Ta vrata sam zatvorila kada sam napustila zemlju, svega nekoliko dana nakon hapšenja Miloševića aprila 2001. i nisam ih otvarala sve dok nisu protekle tri godine i dok ponovo nije došao april. U međuvremenu, pažnju su mi privukle sudbine i patnje drugih ljudi. Povratak Deda Bori je uvek poput putovanja unazad kroz vreme. Pažljivo očistim zarđale šarke i polako otvorim vrata. Dok ih otvaram, ona zaškripe.

Kao saputnika sam izabrala Draga, prijatelja iz prošle posete. Jurcamo smrtonosnom brzinom autoputem Beograd-Niš sve dok ne stignemo do isključenja i uputimo se ka jugoistoku. Put je sve uži. Krivuda preko blagih udubljenja i dubokih rupa. Bela traka po sredini kolovoza konačno nestaje i opet smo na seoskom putu s jednom trakom. Pejzaž je braonkast smeđkast, livade još nisu procvetale ali stabla višanja su već prekrivena mekim, beličastim velom. Prolazimo pokraj živopisnih sela gde se kuće naslanjaju jedna na drugu u malim grupama a izbledele zavese lepršaju na prozorima. Ako pogledate izbliza, primetićete da su kuće oronule, ograde nisu popravljane već generacijama. Neke kuće su izdvojene, bacaju pokoji pogled ka drugim grupama. Braon, siromašne, napuštene.

„Izgedaju ljutito“, kaže Drago.

„Ko?“

„Kuće.“

Zaista deluju ogorčeno.

„Pogledaj ih – stoje tako sa zamandaljenim prozorima, mrze jedna drugu“, nastavlja Drago. „I onda se neko pita zašto ima rata...“

Nekoliko pasa se bori za kosku ispod predivnog drveta magnolije. Poput kraljice, drvo se uzdiže nad beznačajnim sukobom koji mu se odvija u podnožju. Cvetovi magnolije nalikuju čašama za šampanjac – boja purpura bledi što je bliže laticama i pretvara se u belu na ivicama cveta.

U baštama i na poljima žene rade u debelim čarapama, suknjama koje im pokrivaju kolena i cvetnim keceljama. Okopavaju zemlju, riljaju je ili pleve. Kosa im je skupljena, pričvršćena iza vrata i sivkasta je, seda ili tamno-siva.

Starci nose crvenkastosmeđe pantalone i kaljače. Na nogama imaju ručno ištrikane vunene čarape. Pantalone imaju oblik jahačkih: oko butina su široke, ispod kolena uske. Košulje i džemperi su mekih, zagasitih boja, kaputi raskopčani. Imaš osećaj da se voziš kroz stari, izbledeli film iz pedesetih.

Mladići pripadaju sasvim drugom filmu. Usvojili su modu koja je pre deset godina preplavila sela istočne Evrope: izbeljene farmerke, patike i fuš Adidas džemperi. Neki nose kožne jakne. Ti mladići sede u kafićima, puše, piju kafu ili rakiju i bulje u automobile koji prolaze. U ovom filmu gotovo da nema mladih žena. Tu i tamo spaziš poneku, najčešće za pultom piljarnice.

Nastavljamo neravnim putem, ostavljajući njive i livade za sobom. Prelazimo rečicu i približavamo se brdima ispod Deda Borinog sela. Znak nas obaveštava da je Stanjinac s leve strane. Asfaltni put se završava i mi produžujemo obraslim kolskim putem. Javorove grane vise poput teških zavesa i udaraju u auto. Pogled nam se gubi i zelenilu pupoljaka tek olistalog drveća.

Prolazimo pokraj groblja, prvog niza kuća, zatim sledećeg. I tamo, tamo je drvo staro petsto godina u uglu Deda Borine male bašte. Ono koje donosi sreću. Pruža se ponosno – ne, ukočeno! – ka nebu. Ogoljenih grana, bez pupoljaka i lišća, crnog stabla. Između moje dve posete umrlo je.

Sa njive iza Nikoline kuće preko puta, stariji čovek nam klimne glavom pre nego što se ponovo sagne i nastavi s radom. Jedan oblak zakloni sunce. Naš sjajni, iznajmljeni auto kobaltnoplave boje skreće u dvorište. Drvena vrata poljskog klozeta od crvene cigle još uvek stoje ukrivo. Bašta s povrćem je tek zasejana i uredna.

Mršavi starac u čarapama izlazi na kućni prag. Nazuva kaljače i teškim koracima silazi niz malo stepenište. Po silasku, uspravlja se. Deda Bora se pretvorio u sopstvenu senku.

Tri puta me poljubi u obraz i pozove nas da uđemo, ali se predomisli kada ugleda automobil. Želi da vidi motor. Drago podiže haubu Micubišija. Deda Bora pažljivo zagleda svaki detalj. Ne govoreći ništa, klima glavom, opipava žice, cevi, zavrće ventile.

Bore na licu su mu se produbile. Ispalo mu je još nekoliko zuba a bela kosa se proredila. Podigne pogled s motora.

„Znači, vratila si se“, kaže i lako me potapše po leđima.

Zatim nas poziva u kuću.

„Kako su ti roditelji?“, pita me u dnu stepeništa i slabo se osmehne dok mu pričam o njima.

Zlatni patišpanj koji se služi pravo iz pleha nas već čeka unutra. Bora nam seče velike komade, do vrha puni čašice rakijom, sipa svežu kafu u tri šoljice i seda uz ivicu stola. Podižemo čaše.

„Jedna dnevno je lek“, kaže Deda Bora. „Dve su otrov.“

Piće koje prži je nama prvo, njemu drugo. Prvu čašicu je sasuo niz grlo još jutros posle šest, kao i obično. „Dve čaške su dobre s vremena na vreme, ali nikad zaredom. Jedna uz doručak i jedna uz ručak, to je u redu“, rezonuje.

U kući duva promaja, hladnjikavo je kao u proleće pre nego što izađe sunce. Drago nosi debeli zimski kaput, ja sam svoj odložila i neću da ga obučem, pošto mi više prija da se skupim i grejem toplim kolačem i Deda Borinom „vatrenom vodicom“. Seljak na sebi ima zelenu vojničku košulju s postavljenim ljubičastim prslukom. Kao i svaki krojač sa stilom, ima svoj ukus i ne mora da prati seosku modu.

Patišpanj ima ukus svežih jaja.

„Hteli su promene, eto im ga sad“, brecne se Deda Bora iznenada i udari kašikom o sto. Pogleda u mene, zatim u Draga koji halapljivo guta kolač, a zatim opet u mene.

„Ja nisam hteo promene. Pekar Cane je hteo promene“, kaže. „Svaki put kad sam silazio do Kalne da kupim hleb, pričao je kako želi promene.“

Deda Bora prestade da jede. Ruka mu drhti na stolu, kašika mu viri iz pesnice. Žute mrvice prekrivaju stolnjak.

„Cane je glasao za Demokratsku stranku. Rekao sam mu da oni hoće da prodaju Srbiju Amerikancima, ali on mi je odgovorio da želi promene.“

Drago isprazni čašicu i napravi grimasu.

„Ja nisam hteo promene. Pekar Žane ih je hteo“, kaže Deda Bora.

Jednom nedeljno pešači devet kilometara do Kalne da kupi hleb. I svaki put se posvađa s pekarom Canetom.

„Više nema nikakvog reda. Za vreme Tita je bilo nekog reda, za vreme Miloševića isto tako. Šta se ovo dešava?“

Deda Bora stisne usne, pogleda kroz kuhinjski prozor i odgovori na sopstveno pitanje. „Da, oni su preuzeli vlast“, frkne. „Demokrate.“

Prosto ispljune tu reč.

„Titu se ne bi dopalo ovo što se sad dešava. Za vreme Tita imali smo Goli Otok.“

Deda Borin oči su strože nego ranije, ogorčenije su. Jesu li takve postale zbog promena koje su se dogodile u poslednje tri godine ili zbog još tri godine samoće.

„Sad bi nam trebalo jedno pet Golih Otoka.“

Goli Otok znači „golo ostrvo“. Bio je to Titov ostrvski zatvor gde su držani politički zatvorenici.

U pozadini gori Deda Borin crno-beli televizor. Na programu je uživo prenos rasprave u skupštini. Političari se smenjuju za govornicom, mašu pesnicama, služe se oštrim rečima a onda ponovo sednu.

„Nemoguće je shvatiti o čemu diskutuju“, uzdahne Bora. „Svi samo govore ’Uvredio si me kad si rekao da...’, pljuju jedni po drugima ili se podsmevaju. Baš njih briga za ovu zemlju, samo ih zanima da dobro izgledaju. Srbi su se ulenjili“, tvrdi Bora i precizira: „Ili smo oduvek bili lenji pa nas zato treba bičevati da bismo radili. Pogledajte današnju omladinu, ni prstom da mrdnu. Svaki put kad se spustim do Kalne, gledam ih kako sede u kafićima i ništa pod milim bogom ne rade. Sati i dani im tako prolaze. Neće da rade na njivama, tako ne mogu dovoljno da zarade, pa samo tako sede. Možda imaju neku prodavnicu gde prodaju stvari koje niko neće.“

A zatim primetim. Nema slike. Milošević više ne visi na zidu sobe za šivenje. Zamenila ga je slika Lazareve poslednje večere ili, ako hoćete, Leonardova Poslednja večera.

„Skinuo si Miloševića?“

„Da.“

„Više ne glasaš za njega?“

„Ne.“

„Pa za koga onda glasaš?“

„Sad, poslednji put, glasao sam za Šešelja.“

Vojislav Šešelj, kao i Slobodan Milošević, sedi u zatvoru, optužen za ratne zločine. Nalazi se na čelu jedine partije koja još uvek zvekeće sabljama i govori o Velikoj Srbiji. Radikalna stranka se kune da srpski deo Bosne, kao i Krajina koja je deo Hrvatske, treba da se pripoje Srbiji.

„Imali smo sastanak kod Nikole. Okupili smo se svi iz sela i onda odlučili za koga da glasamo. I odlučili smo se za radikale.“

„A zašto za njih?“v

„Jer nisu korumpirani.“

„I?“

„Nisu se ukaljali. Demokrate su kriminalci. Rasprodaju nas i bogate se, a zemlju prodaju Amerikancima.“

Ovoga puta starine iz Stanjinca nisu toliko van tokova kao na prvim izborima posle „prevrata“ pre četiri godine. Euforija oko Demokratske stranke koja nikada nije stigla do Stanjinca, na kraju je odumrla i u drugim delovima zemlje. Ljudi su se brzo razočarali da će im demokrate podariti bolji život.

„Sledeći put će radikali sigurno pobediti“, kaže Deda Bora. „Ali nisu svi u selu glasali. Neki nisu uspeli da pređu tih devet kilometara do Kalne. Meni samom treba sat i po dole i sat i po gore – isto vreme u oba pravca“, kaže Deda Bora ponosno. „Kladim se da bih i tebe nadmašio“, smeje se i gleda u Draga koji se bori s još jednim parčetom kolača. I ja sam uzela još jedno. Kolač je mekan, istovremeno vlažan i vazdušast.

Deda Bora se priseća prvih izbora posle rata, dok je još uvek bio dečak. Tog puta su imali dve urne za glasanje – jedna je bila ukrašena cvećem, lepim trakama i dostojanstvenim portretom, dok je druga bila prosta i glomazna konzerva. U prvoj su bili glasovi za Tita, u drugoj za bilo koga ko bi se usudio da mu se usprotivi. Svakome je data mala kuglica da je ubaci u urnu po izboru. Deda Bora se smeje. Seća se žena koje bi zastale i divile se lepom cveću i divnoj posudi, a zatim ubacile kuglicu unutra.

Želim da se vratim na čoveka koga je Deda Bora nazivao Titovim naslednikom.

„Zašto si skinuo njegovu sliku?“

Starac gleda u mrvice na stolu.

„Hteo sam da okrečim sobu.“

„Ali zašto ga posle nisi vratio?“

„Kad sam završio, shvatio sam da Car Lazar bolje pristaje. On je Srbima značajniji od Miloševića. Kao i Lazara, i Miloševića su izdali. Ali Lazar se snažnije odupirao. Milošević je dozvolio da ga uhvate.“

„I gde je sad njegov portret?“

„Ajmo u podrum da ga pronađemo“, kaže Bora.

Podrum je prepun dasaka, starih staklenih tegli, kofa i alatki. Deda Bora se nekoliko puta osvrne oko sebe, zastane da razmisli. Zatim priđe polici, posegne ka njoj i skine uramljenu sliku. Zatim je okrene i zagleda se u Miloševićev izbledeli pogled. Mačka je igrala po Slobinom licu i ostavila živahne tragove u prašini.

„Poneću je gore i očistiću je“, kaže Deda Bora s osećanjem dužnosti, ali je gotovo istog trenutka ostavi. Ispravi ram vrata, podigne kariku s lanca, pomeri stolicu i pokupi nekoliko eksera s poda.

„Jedno je sigurno“, kaže. „Neće ovde biti reda dok ponovo ne zavlada diktatura.“

Diktatura se izgovara kao da je to nešto fino što smo jednom davno imali u kući, nešto izgubljeno što nam sada nedostaje. Uzvišena reč poput reda i mira, spokoja ili tolerancije.

Bora ponovo podiže sliku. Okrene je i proveri da li je žica još uvek čvrsta, a zatim je ponovo odloži.

„Srbi su krdo kome treba strogi pastir. Nemamo discipline, niti kulture kao vi ostali.“

„Otkud to?“

Bora zaćuti i lupka konzervom po stolu.

„To se i ja pitam.“

Vratimo se u kuću. Milošević ostaje na polici.

Uz hladne temelje kuće poređane su konzerve s bledim, svežim sirom, pokrivene belim lanenim peškirima. Pijačnih dana ih Deda Bora odnosi u Kalnu. Mesečno zarađuje sedam hiljada dinara od svog sira, što je oko sto eura, kolika mu je i penzija.

„Snalazim se. Cene rastu ali ja se snalazim. Već sam platio i sanduk.“

„Sanduk?“

„Ne želim da ikome budem na teretu. Sanduk je gotov, kod drvoresca je.“

„Ali ti si tako zdrav“, usprotivim se. „Imaš još bar dvadeset godina.“

„A ne“, kaže Deda Bora i pogleda me gotovo uplašeno. „Ne bih podneo još dvadeset godina. Možda još par, pa ćeš videti. Videćeš da je dosta.“

Deda Bora se uspinje na uzvišenje. Idem u korak s njim. Zaustavi se i ramena mu se malo skupe. „Verica me zove. Život je sad jako tužan. Svi oko mene umiru. Otkad si ti bila poslednji put, ode nas petnaest. Samo u ovom selu.“

Prolazimo pored ambara. Gledam u slamu gde sam ležala, puštala da mi misli lutaju i virila kroz daske, onog proleća kada sam živela kod Deda Bore. Svratimo do krava, pozdravimo se s bunarom s najboljom vodom na svetu i zaustavimo kraj ruševina kuće u kojoj je Deda Bora odrastao. Gde je desetogodišnji Borisav razrogačenih očiju zurio u partizane koji su došli da jedu i spavaju.

„Hteo sam i da ga iskopam.“

„Da iskopaš?“

„Da. Ne bi mi trebalo više od sat vremena. Da sâm iskopam pristojan grob, taman po svojoj meri. Ali nisu mi dali. Moj sin se usprotivio. „Mi ćemo se postarati za grobare“, rekao je. „Zašto da trošimo novac na grobare kad to mogu da uradim i sam? Pitao sam ga, ali on je samo rekao ’Grobare mogu da priuštim.“

Višnja je otežala od belih grana. Žuti livadski cvetovi se prepliću s nekoliko zvončića kraj starog kolskog puta. Izmaglica prekriva livadu pod nama, ovde gore je nebo bledoplave boje. Tanak sloj oblaka zaklanja sunce poput vela. Deda Bora se nežno osmehuje i posmatra polja.

„Skroz tamo dole imam parče zemlje“, kaže mi. „Zapušteno je. Nema koga da ga obrađuje. Ali  jedno tvrdim: Mogao sam sâm sebi da iskopam grob. Ovako će morati da plate i grobara i popa. A u popove čak i ne verujem!“

Seda pored kamenog bunara i napravi mi malo mesta. Ledenoplave oči su odlučne. U njima još uvek ima traga od nekadašnjeg nestašnog dečaka.

„Videćemo, možda ga i iskopam. Nema koga da me spreči. Mogao bih samo da odem i počnem s kopanjem. Kad mi dođe vreme.“

Ćutimo.

„Mislim, znam gde ću leći“, kaže tiho. Okrene lice u stranu i pusti da mu pogled bludi nad brežuljcima.

Odlomak iz knjige "Portreti iz Srbije" postavljen uz dozvolu izdavačke kuće "Laguna"

www.laguna.co.yu

Branko Vojinović